SUMORNO JUTRO

Izgubila sam tebe a našla reči
Da bi ispisivala pesme čežnje

Ali pevati ne umem
Sa slomljenom žicom na duši

Akorde spalih
U oblaku dima
Suza me guši

Znam da mi tu nije mesto
Pa zavapim kao da vrisne grom
I snagom svom
Skupljam rasute bele reči
Po crnom platnu

One su moja nada
Ali i nada mi dođe kao barikada
Ugasi mi ponekada
Poslednju svetiljku duše

U dubini tame
Svetle bele ptice zatočenice

Na obali jutra java se rađa
Umorna sam odoh da sanjam
Ili zapravo želim
Da se ne probudim

ONA JE UVEK ISTA

Ona je uvek ista
Od ponedeljka do petka
Subotom je nekako svečanija
Da bi me u nedelju rasturila
I podvukla se pod rebra
Ščepala bi me ona za srce
Opipala po celom telu
Dodirima crnih ruku

Ona je uvek ista
Od januara do novembra
Mesecima putuje i odjekuje
U decembar se sva od jeze svila
Ona me zarobila
Košuljom što se na leđima veže
Ona me crnim kleštima oko vrata steže
Božanstveno je mračna
I sinja kao sinja kukavica
Cela sam od njenog lica
Tugo tugo
Jesi li ti sva od moje duše
Kao što sam ja sva od tebe

Dušanka Milatović

JA I JA

Često pričam sama sa sobom
Bolje reći svađam se
Još bolje je reći borimo se ja i ja

Malo se smejemo više plačemo
Ponekad ravnodušne
Često bez snage ostajemo
U krvavom ratu
Do samouništenja

Postoji jedno mesto
Jedna dimenzija u kojoj sve se zna
Vreme soba pakao i ja i ja

S one strane vrata je raj
I smrt je s one strane vrata
Gleda me
Vreba
Često mi pokuca
A ja i ja se pravimo da ne čujemo

Uporna je do ludila
Zvoni lupa udara
A ja i ja ne hajemo
Ni pet para ne dajemo
Ne javljamo se i ne predajemo
Napravimo se mrtve

Vuče me
Viče mi
Skloni te fotografije
Ne oplakuj smrt
Oplakuj život

Ja i ja onda zažmurimo
I kilometrima tišine
U Nebo zurimo
Zatim se jedna uz drugu stisnemo
Pa vrisnemo do Neba
Oplakujemo zemlju hektolitrima suza

Starimo
Zaboravljamo ja i ja
I Bog stari sa nama

PROBUDI SE PLEME MOJE DREMLJIVO

Usamljena kao slučaj očajnika
U prašnjavoj arhivi nerešenih sporova
Između svetla i tame

Usamljena i prepuštena zubu vremena
I zubima ljigavih pacova

Zašto mi udišu krv
Kad je vazduh besplatan

Zašto su mi oči od ponora
Ruke od čvorova

Zašto tama u svakom danu
Samo zrnce Sunca zaiskri na dlanu
Da isuši natrulu dušu

Usamljena u kazamatu
Utvrđena armiranim kostima
I tako godinama danima noćima

Zašto im je moje srce topovsko meso
Okačiše pravdu na kuku
A Moje vatreno polje raste u vis bez ruku
I hoće napolje
Da otopi Nebo ledeno

Ustaj
Probudi se pleme moje dremljivo

OBEĆANJE

Možda i neće doći po mraku
Tragovima tuge
Da preseče crnu traku
Ispred kapije mog srca

Možda neće doći ni po danu
Tragovima sumnje
Da previje mi ranu
Melemom sa usana

Možda nikad neće doći
A obećao je

Bože daj mi nadu u obećanje
Da mi čekanje ne bude teret
Već radovanje
I glasnu muziku pusti
Da ne čujem svoje srce

Možda će ipak doći
Obećao je

I G R A

Udaljeni smo samo jedan pedalj
Jedan jedini prst sudbine
I da li išta može
Sudbinom razdvojeno spojiti
Šta nam se može oteti
Kad je sve oteto
Šta nam se može tražiti
Kad smo sve dali
Udaljeni smo
Samo jedan jedini prst sudbine
A tako daleko
Tako daleko prokleto
Možemo samo
Zaigrati valcer iznad okeana
Uz svirku sive plime u nama
Nikada nismo voleli oseke
Drugačije smo od svih igrali
Nismo spadali u proseke
Zlatna sredina nije nam se dala
Ti si prokleto visoko
A ja prokleto pala
Da li bi ikad znala
U metežu sličnih i bezličnih
Naše neslično sačuvati
Da li bi znali
Drugačije igrati
Krenuti pa zastati malo
Nije nam se dalo
Nismo mi tako loši igrači bili
Baš nismo
Mnogo lošiji od nas su nam
Noge za igru izlomili

DRUGAČIJE (NE)PROMENJENA

Morala sam se menjati
Da se ne bih promenila
Iz pepela
Bolje reći iz ničega
Nastala sam nova ja
Drugačija a ne promenjana

Spalih ruke
Umorne od praznine
U urnu položiše dlan
Da na njega sleti dan
Proročanstvom obećan

Iz ispečenih vena
Curi samo želja
Da se ne okreneš od mene Bože
I u vaseljeni napaćenih lica

Dušanka Milatović

MOJA NENAPISANA PESMA


Pesma u koju stane sve 
I grč 
I bol 
I prvi plač 
I zadnja reč 
To je nenapisana pesma 

Pesma kao pogled uplašenog deteta 
Kao vir što guta lica 
I izbaci na obalu oči 
Iz kojih se sve čita 

Pesma koja ne može u pesmu stati 
Ona huči 
Jeca 
Vapi za utešnim ramenom 
Cvili kao duša pritisnuta kamenom 

Možete joj uzeti sve
Muziku
Ime 
I rime 
Urlik 
Vapaj 
Bariton i bas 
Nenapisanoj pesmi 
Najdalje čuje se glas

SUZE NEBESKE

Kad se trava
Nadamnom zanjiše
I mojih suza
Ne bude više
Kad sve prođe
I nestane u večnoj noći
Daj mi Bože moći
Da te pogledam u oči
Učini Bože
Da moje suze
Postanu voda sa svoda
Što zaliva ljubav
Zbog koje sam uvenula

VRATA

Došao si na adresu koju ti nisam dala
Vodio te sat u probušenom džepu
Do mene te doveo trag ljubavnih mrvica
Koje sam prosipala po putu
Došao si u crnom dugačkom kaputu
Običnom
S pokidanom postavom i ostao


Namestila sam ti frizuru odlučno
Trenutak kasnije
Zavodljivi pramen sa čela si sklonio
Pogledom me s nogu oborio
Neobično

Vrata su se naglo zatvorila
U tvom naručju sam se stvorila
Čvrsto si me držao
Nisi ispušato
Da nam sreću kvari
Nikome nisi dopuštao


A onda je došao neki vetar ludi
Bez najave uz tresak  i munja bljesak
I vrata naglo otvorio
Grom iz vedra neba nas pogodio
Ostali smo skriveni
Ti u svom mraku
Ja u svom kutu
S pogledom ka praznom kaputu

Prestalo je kucanje tvog sata
Zaključaše se sreći vrata
Zauvek

KIŠA

Kiša
Kiša i samo kiša
Ne vidim nikog
I ne vidim ništa
Ožiljci  u očima narastaju
Od nabujale kiše
Jesam li tužna
Od samovanja
Ili što ne vidim ništa
I nikog više

U vrbov prut
Ili u Sunce da se stvorim
Da tužno živim
Ili da se rađam iz početka
Naivnom nadanju mome
Kiše su lomile vrat
Od prapočetka


Kad isčezne
Poslednuji zrak Sunca
Budna senko moja
U vodu padaj
I kad se razbijem
U paramparčad
Spusti se senko niz vodu
Do mog razlivenog srca
Neka i sreće i tuge
Sa kišom zauvek odu

MOLITVA

13. септембар 2011. у 14:22

Molitva nije spisak razloga
Zbog kojih jecaju breze
I krvare tužne vrbe
Nad glavama od bronze
Molitva nije kršenje prstiju
Čupanje sede  kose  u nemoći
Nije nabrajanje grehote
Ni uzaludno kucanje
Na teška manastirska vrata
Ni prvi jutarnji hod
Po travi punoj suzne rose
Za vreme tužnog tihog sata
Nije ni pogled u nebeski svod
Sa milion pitanja u očima
Nije ni brojanica
Od slanih bisera sa lica
Molitva je
Kad se sve oko tebe zaustavi
A srce stavi  u ruke da iskrvari
Pa u onu krv što je pretekla sa dlana
Umočiš pero po papiru da zavrišti
Dok duša tiho pišti
Bogu i ljudima kažeš
Sve što te tišti
U pokajanju stojiš
Sa Tvorcem se sasvim spojiš
Molitva je kad na svom dlanu
Umesto srca što si  izvadio
Ugledaš Sunce
Da te ogreje
Da ti se nasmeje
Pa vratiš srce na svoje mesto
I moliš dugo moliš
Da ti u sebi nije tesno

KAD TE NE SANJAM

Kad te ne sanjam
Sve bi noći
Vezala u snop
I pustila gore
Da te zagrle
Bezglasno jecajući
Iz modrog srca
Stegnutog paklenom mašnom

Kad te ne sanjam
I zora mi vonja po zlu
Postajem sebi teška
Oblak crni naleti
Cinično se smešeći
Kao da želi da me podseti
Da te ne mogu voleti
Ako te ne sanjam

Kad te ne sanjam
Noć me lunarnim rukama
Hvata oko vrata
Najmanje jedna zvezda
Umre nevoljena
Iz svevidećeg oka
Poteku suze gatalice
Noćne ptice
Zariju mi kandže u lice
Uz jeziv urlik se budim
I nemam snage za dan
A htela bih makar san
U kojem živiš

CVETANJE DUŠE

Sada kada vreme ne čini ništa
Da se skine patina
Sa dozvoljenih
I zabranjenih sećanja
Dužna sam da umrem iznutra

Lagano
Bez žurbe
U žurbi ću preskočiti poneko svetlo
I zaslepljena mrakom
Neću videti dužinu bekrajne noći

Bolujem
Ali ipak ne koristim
Samoisceliteljske moći
Da lečim ruke od praznine

Napajam se božanskim nektarima

Nestaju granice između mene i sveta
U prostoru praznom venem
Samo mi duša cveta

IMAM SUZU ZA TEBE

Svake noći
U snove mi dođu
Smeđe oči
Zaplove po meni
Ruke meke
U dušu mi zađe
Talasima
Poput reke
Kucne na vrata
Adrese neke
Iz ulice zaboravljenih
Na kuću bez broja
I kao pred sudnje veče
Tiho mi kaže
Laka ti noć dušo moja
Oprosti zbog godina
Propuštenih
Pokri se mrakom
Znaš kako treba
Pokri se dobro
Da ne ozebeš
Imam samo
Suzu za tebe
U boji Neba

USPOMENE

Tamo gde se kolju noć i dan
Zora zarudi bakarno ohola
Duša ne bi da se budi
Telo zadrhti od studi
Po srcu sam noževe pobola

Opet se sećam i predosećam
Uspomene me stižu
Kao gladan lav gutaju sve pred sobom
Sve izmiče
Jedino mi je Nebo bliže

Skrivam se iza drhtavih zastora
Uz pomoć svoje sene
Ne puštam Sunce u sobu
Ni ovaj dan nije za mene

Vratiću se u horizontalu
Slušaću daleki zvuk
Ali zaspati neću
Samo ću rukama pokriti lice
Moje je srce vuk
Što zavija na nebo iznad ravnice

NAŠ JEZIK JE ĆUTANJE

Ja sam zaboravljeni ćup u senovitoj bašti
Stari napukli ćup ispunjen tamom
Ćup bez cveća
Napušteni ćup prepun memle i vlage
Ćup fiksiran za ničiju zemlju
Njegovom prazninom odjekuje večito zbogom
Beskonačno kao eho u pustinji

Oh izvinite ja to govorim o sebi
A koga uopšte još zanima to što sam ničije dete
To što sam ničija žena

Zato ću kopati po sebi
Samo najuporniji tragači idu preko blata do zlata
Zato što mi se plače
Zato što jači slabije tlače
Zato što hodam kroz bele noći putevima nesanice
Zato što se lišavam svih reči koje me more
Da bih mogla zaspati
Zato što ih ne mogu baciti u more

Zatvorena u nametnuto ludilo
Precizno gađam one koji me ceo život lažu
Zato što bi trebalo da znate da sam najozbiljnija kad se smejem
Zato što su mi pomerili um
Zato što su mi podmetnuli drum
Zato što sam se rastajala u svim godišnjim dobima
(neko mrzi samo jesen)
Zato što sam vučica
Zato što ližem rane ne pijem krv
Zato što sam čovek a ne crv

Zato što ću se izvući iz ćupa i sresti vuka
A on će mi reći
Raspleti kosu i lezi tu kraj mene
Naš jezik je ćutanje

ZOVEM SE

Zovem se...
Ne ne zovem se nikako
Dođem kad hoću
Odem kad moram
Imam hiljadu i osamsto šezdeset pet mana
Imam pokidane džepove i napuklo srce
To se ne vidi
Imam plavu kosu i plave oči
To se naravno vidi
Kosu volim da vežem u kiku ili kobileći rep
Ne govorim mnogo i ne govorim često
Ali kad kažem
Bolje da nisam rekla
Oblačim muške košulje
Koristim muške parfeme
I volim da nosim punjene štikle
Volim sve što je punjeno
Punjene patke
Punjene paprike
Punjene ptice
E da
I punjenu Karađorđevu
Praznina me ubi
Zato volim punjeno
Volim i punjeni mesec
Nekad sam radila kao knjigovođa
Volela sam ispunjena konta
I ispunjene ukrštene reči
Uvek sam znala da ih popunim
Kad ne znam lupim slovo
Nema veze što nije tačno
Samo da ne ostanu prazne
Sve to volim
Zbog ove praznine u meni
Ispunjene svetlošću

Dušanka Milatović

U PLAVOJ SOBI NA PLAVOM JASTUKU

U plavoj sobi
Na plavom jastuku
Diše smrt
Odavno je ne stavljam 
Pod navodnike
Kao i u mojim tužnim
Modrim očima
Što se talasaju 
Između stajanja    
I čekanja
Nekoga ko nikad neće doći
I nečega što će doći 
Kao lopov u noći

Na dlanovima urezane čežnje
Preko pregaženih linija života
Slute veliko sutra 
U okađenoj škrinji

Otvaraj ta vrata  
Hoću da saznam
Šta se iza tajna krije
Otvaraj da pokvarim rime
I dobijem novo ime
Pod pokrovom od zvezda

Vrataru tajne 
Jedino ću tebi reći
Zašto teram tugu 
A bez nje ne mogu
Prošaptaću
Ne umem urlati
I tiho ću umreti
Kao što sam tiho živela
U plavoj sobi 
Na plavom jastuku



Vučem godine 
Kao noge u okovima 
Po neosveteljnoj plavoj sobi 
Uzalud prostirem oči 
Sve je u odsjaju srca 

Nikada nisam prizivala Anđele 
Dolazili su sami i nepozvani  
Da natope plavi jastuk suzama 

U tesnacu između biti i ne biti 
Između imati i nemati 
Plavu sobu zaključavam 
Na neodređeno vreme 
I dišem himnom otuđenosti od ljudi
Na plavom jastuku

BEZGLASJE

Neko je okrenuo leđa
Neko je okrenuo ključ
Neko je za nekim bacio suze
Neko je pucao u Nebo
I jata mrtvih ptica
Svalila su se na rod

Vreme je postalo crno
Nebo je postalo crveno
Pale su krvave reči
Zagrmilo je iz daljine
Što ćutiš ženo
Udavićeš se jednom
U moru neizrečenog

Neko je pucao na sreću
Život se strmoglavio
Dogodio se genocid duša
Kad su prestale reči
Kad je neko okrenuo leđa
Kad je neko okrenuo ključ
I zarobio bezglasjem um

Dušanka Milatović

ZAPIS NA NEBU

Ne pomišljaj Bože
Da si spasao dete
Onda kada smo stajali u mimohodu
Ja dole kraj sveže humke
Ti gore kraj novog Anđela

Gledao si kako se jedan mlad život završio
Osetih bes i nemoć željna osvete
A ti si stajao između mene i smrti
I pustio suzu kad nisam više mogla da plačem

U svakoj nevolji usudim se sebi da sudim
Kao i u ovoj najnevoljnijoj
Pa izvajam oblik duše po tvom liku
Moje jecaje poneo si Bože u galebovom kriku
I jednu lepu mladost da bljesne u novom domu

Vratio si me među mrtve
Oni kao da plaču
Ja kao da spavam
I zaboli me što sam uspravna
Dok bacam grumen zemlje na sebe

Dušanka Milatović

Pesnik treba biti povučen i treba se družiti samo sa onima koji su kao on.Ne treba se obazirati na kritike a još manje na pohvale. Ne treba koketirati ni učestvovati u druženjima koji su sve osim promovisanja poezije. Najbolje se držati po strani, posmatrati iz prikrajka i ne težiti za uspehom jer bi to bila kontradiktornost. Pesnici su uglavnom nesretni i zašto da neko još nagrađuje njihovu nesreću.Treba izbegavati takmičenja, konkurse i biti operisan od sujete koja je mnogima glavni pokretač pisanja. Ako pišete istinu, ako pišete srcem vaše pesme ne morate nuditi, budite sigurni da će doći dan kada će neko doći po njih.


D.Milatović

BEZ NADE

Sagradiću dvoranu od nade i useliću se u nju
Bole me ove hladne senke što po crnim zidovima igraju
Boli me mir odglumljeni
Kad razvučem crtu od uva do uva kao da se smejem
Namaknuću osmeh
Useliću Sunce nade da se malo zgrejem

Smućkaću melem od nade da privijem na rane
Teške prašnjave zastore od paučine
Preseću perorezom što ga držim u levom džepu
Razmaknuću zavesu
Pustiću Mesec da obasja pomrčine

Boli me ova soba sa pogledom na ulicu slepu
Po njoj hodaju duhovi bez srca čekajući nadu
Kao jutarnje narastanje Sunca iza drvene ograde
Dozvaću Boga
Boli me ovaj život bez nade

.
Dušanka Milatovic

OČI

SVOJE OČI SAM
POKRILA RUKAMA
JER JEDINO TAKO
KRSTOVI STOJE USPRAVNO

SVOJE OČI SAM
SAKRILA PRED DRUGIMA
BRŽE OD BOGA
KOJI USADI U NJIH CVET

SVOJE OČI
PREVARENE OBEĆANJIMA
VRAĆAM U SOPSTVENU SENKU

SVOJE OČI SAM
POKLONILA NOĆNOM LEPTIRU
ŠTO JE PRIČU O LUTANJU
IMAO I IZGUBIO

Dušanka Milatović

BOJIM SE

Bojim se provalnika duše
Bojim se ljudi u svilenim rukavicama
Bojim se buke telefona
I rike crkvenog zvona
Da mogu otići tiho negde daleko
Da ne nađe me niko
Da ne vidi me neko
Kako sama stojim dok se svega bojim

Za strah poslednju paru dajem
Častim sebe i vas
Hvala što pevate na glas
Hvala što pijete u velikom broju
Za siromaštvo i bolest
Za smrt moju

Nauči me Bože
Da obnovim dušu svoju
Uputi me
Ne ljuti me kad padnem u strah
Podigni me da stojim
I kad se sebe bojim

Dušanka Milatović

SUMORNO JUTRO

Izgubila sam tebe a našla reči
Da bi ispisivala pesme čežnje

Ali pevati ne umem
Sa slomljenom žicom na duši

Akorde spalih
U oblaku dima
Suza me guši

Znam da mi tu nije mesto
Pa zavapim kao da vrisne grom
I snagom svom
Skupljam rasute bele reči
Po crnom platnu

One su moja nada
Ali i nada mi dođe kao barikada
Ugasi mi ponekada
Poslednju svetiljku duše

U dubini tame
Svetle bele ptice zatočenice

Na obali jutra java se rađa
Umorna sam odoh da sanjam
Ili zapravo želim
Da se ne probudim

Dušanka Milatović

RUKOPIS VEČNOSTI

Upali sveću pred policom sa knjigama
Teškom kao nadgorbni kamen
Spusti dušu na kolena
I ne idi na groblja
Tu ti najmiliji počivaju

Kad ti leva strana tela zadrhti
Pred rukopisima večnosti
Povorke likova sa svetlim oreolima
Setiće te na vreme šetnje po stvarnosti

Ne budi uplašen
Ima neko ko te gleda s one strane tajne
I crpi nektar iz uvenulih dojki
Da te sačuva od sumornih buđenja

Baci ružu na raspeće srca
Kao na nabujalu bol
To je majka koja te dojila
I u večnosti se moli
Kao što se živa za tebe molila

Dušanka Milatović

KADA KRENEŠ U SVET

Kad kreneš u svet
Ne ostavljaj odškrinuta kućna vrata
Dobro ih zalupi
Možda se nećeš vratiti
Ako se i vratiš znaj da se kuća rotira
Možda je nikad više nećeš naći
Nije Jupiter u pitanju
Niti neke druge planete
Kad kreneš u svet
Nisi više dete

Sve se pretumba
Gradovi ulice i ljudi
I neka te ne začudi
Što oni s kojima si često kafu pio
I gledao im oči i blaženo lice
Postadoše prevaranti

Ljigavci i ubice

Kad kreneš u svet ne osvrći se
Osvrtanjem se ništa ne dobija
Odjednom postani važna putanja ka sebi
Na druge drumove ne gledaj
Kamen po kamen skupljaj
U sirotinjsku vreću
Sagradi dom u sebi
I ne budi nestrpljiv i zanesen
Kad ti oduzimaju svetlost
Dodaj još sopstvenog mraka
I drvo u jesen
Biće to tvoja baraka
I budi bolesno zaljubljen
U svoj dimnjak
U svoje ruke
I vatru naloženu kostima svojim
A sve krvave fleke
Od cinizma i lažnog patriotizma
Baci u smeće
Nije to cveće
I beži
Beži što dublje u divlju šumu
Od gradskog zvuka
Slušaj škripu srca i urlik vuka
Očopori se i bori se
Sa prljavim u sebi
Dok te smrt ne okupa

Dušanka Milatović

OPROSTI MOJA LIBE

Vi umete da pevate

Ja ne umem

Od početka su mi nudili razočaranja

Izvore crne kao oči razrogačene

Vi umete da lažete
U pesmu udenete krv
I vojnika bez nogu
Otimate tuđi tužni mol

Dobar vam za pesmu

Rimuje se sa bol 


Zamotate srce u lisičju kožu  
Lukavo baratate tuđim osećanjima
Na neki način ja vam se divim
Nudim vam jezgro vlastitog srca
I svoje sahranjene želje
Majstori ste za plač u pesmi
A van pesme za veselje

Oprosti moja libe
Što te stavih u libre

Dušanka Milatović

ODLAZAK


Ti nikada nisi sasvim otišao

Niti si se zaključao ključem

Džaba se skrivaš

Moje oči znaju

Da gledaju srcem

Ti nikada nisi nestao

Čujem bosonoge korake tvoje

Po unutrašnjosti svojoj

I nikada nisi prestao

Da šetaš po duši mojoj

Ti nikada nisi zastao

Ja sam stala

I ništa nije prestalo

Ja sam nestala

Ti od ničega nisi pobegao

I nisi nevera

Samo si otputovao

Do ledenog severa

Od mene mnogo ranije

Prvi da otkriješ

Zašto nas sunce grejalo nije

 Dušanka Milatović

VELIKA REKO

Velika reko
Zagrli me svojim obalama
U tebi ništa
Baš ništa nema
Što ne podseća na život
Uzmi me u svoje tokove
Put mi raspetljaj
Odvoji mešavinu bola i sreće
Niko to bolje od tebe
Uraditi neće
Pre smrti me se sećaj
Velika reko
Teci za moje onesvešćeno srce
Obećaj mi velika reko
Da ću biti razlog
Promene tvog toka
Pomeri me
Pokreni
Odvoji od mahovina
U plavo me ubuci
U dubone
U virove uvuci
Pa na kopno izbaci
Operi od neistine
Suzama popuni korito
Tvojih raspuklih obala
Ali se sećaj
Na moj utopljeni život


Dušanka Milatović

PUT

Put je bio trnovit

Ipak smo brzo stigli
Do stene bezvremene
Nemuštim jezikom
Smo govorili
I sve razumeli
Sve zapisali u stazama
Koje odlaze od nas
Na stazama
Gde smo pevali
Plakali
Zastali
Zaspali
I zauvek ostali

Dušanka Milatović

BEKSTVO

Stanes mi na ocne kapke
Pa pobegnes
Ti ni ne slutis
Da ja i otvorenih ociju
Sanjam snove
Zbog kojih se
Smejem i placem
Ti ni ne slutis
Da ja prstima
Rastvaram noci
A ti cutis
Osvajam daleke horizonte
Gradove ukrasene
Neispunjenjem nasih zelja
Ulice kojima tvoja i moja nada
Pod ruku seta
Ulice kometa kao konfeta
Stanes mi na ocne kapke
Pa se vines u visine
A ja gledam i za tvoje noci
Za nese zajednicke oci
Oci cistine
Ne postoji ptica
Sa jednim krilom
Ni nebo bez istine

Dušanka Milatović

MOLITVA

Molitva nije spisak razloga
Zbog kojih jecaju breze
I krvare tužne vrbe
Nad glavama od bronze
Molitva nije kršenje prstiju
Čupanje sede kose u nemoći
Nije nabrajanje grehote
Ni uzaludno kucanje
Na teška manastirska vrata
Ni prvi jutarnji hod
Po travi punoj suzne rose
Za vreme tužnog tihog sata
Nije ni pogled u nebeski svod
Sa milion pitanja u očima
Nije ni brojanica
Od slanih bisera sa lica
Molitva je
Kad se sve oko tebe zaustavi
A srce stavi u ruke da iskrvari
Pa u onu krv što je pretekla sa dlana
Umočiš pero po papiru da zavrišti
Dok duša tiho pišti
Bogu i ljudima kažeš
Sve što te tišti
U pokajanju stojiš
Sa Tvorcem se sasvim spojiš
Molitva je kad na svom dlanu
Umesto srca što si izvadio
Ugledaš Sunce
Da te ogreje
Da ti se nasmeje
Pa vratiš srce na svoje mesto
I moliš dugo moliš
Da ti u sebi nije tesno

Dušanka Milatović

GLEDAŠ ME

Gledaš me
Gledaš
Nedužnim modrim očima
Neprekornim pogledom

Gledaš
Jer ne možeš prozboriti
Pre nego što legnem
Gledaš
Da li ću se pomoliti

Gledaš me gledaš
Auru plavu
Stavljaš mi na glavu
Gledaš me
I ne daš

Život moj je i život tvoj
Signale male
Daju mi tvoje snene oči
Jer nikad neće moći
Da se vrate
Gledaju me i prate

Gledaš me
Iz milion i nekoliko razloga
Šalješ mi svetlost
Osećam i znam
Kao biljka što voli Sunce

Gledaš me
I kad padaju kiše
Ja znam da to ti plačeš
Što pati moje srce


Dušanka Milatović

SAMRTNO PROLEĆE

Ničega me više nije strah
Da li to znači Boga se bojim
Umem da se maskiram
Travom i cvećem
Da li to znači smrti se ne bojim

Meni su slomili ruke
Iskopali oči
Grešnici prepoznatljivog lika
Otkud u meni još toliko vatre
Još toliko snage da poraze brojim
Možda sam samo zazidana slika
Pred ogledalom svojim

Još sam čudno živa
Posvećena pesmi i Bogu
Kakvom putanjom ovakvi idu
Niču li ispod trave
Podižu li ugaženo cveće
Ili samo mirno čekaju
Svoje samrtno proleće


Dušanka Milatović

GORŠTAKINJA
Viđali su je po tuđim pesmama
Kako čupa reči neviđene
I presađuje ih u svoje oči
Zalivala ih je gorkim suzama
Da uvenu što pre
Jer nisu njene
Reči nedoživljene
Sretali su je na tromeđi
Uma, srca i mašte
Čupala je korov iz duše
Lekovite reči potkradala
Iz tuđe bašte
Da bi se zavarala
Bar na tren
Nevešto je eskivirala
Lovce na ljude
Sebe maskirala do neprepoznavanja
Nije uspela u tom begu
Ostavila je krvave tragove
U prvom snegu
Ranjena u srce
Zgrabile su je neke ruke crne
Dok je ujedinjavala brda i ravnice
Gorštakinja beše ona
S hodom lakonoge srne
I s rukama što vade pucanj
Koji joj je razneo srce


Dušanka Milatović

KAD TE NE SANJAM

Kad te ne sanjam
Sve bi noći
Vezala u snop
I pustila gore
Da te zagrle
Bezglasno jecajući
Iz modrog srca
Stegnutog paklenom mašnom

Kad te ne sanjam
I zora mi vonja po zlu
Postajem sebi teška
Oblak crni naleti
Cinično se smešeći
Kao da želi da me podseti
Da te ne mogu voleti
Ako te ne sanjam

Kad te ne sanjam
Noć me lunarnim rukama
Hvata oko vrata
Najmanje jedna zvezda
Umre nevoljena
Iz svevidećeg oka
Poteku suze gatalice
Noćne ptice
Zariju mi kandže u lice
Uz jeziv urlik se budim
I nemam snage za dan
A htela bih makar san
U kojem živiš

Dušanka Milatović

DODIR SAMOĆE

Koliko buke oko mene
A ja ništa ne čujem
Koliko Sunca
A u meni stud
Grad se sprema za proslavu
Svi idu nekud a ja nikud

Niko u ovom trenutku ne zna
Zašto umirem često
I da mi je usamljenost
Najdragocenije mesto

Dopuštam sebi lenjost
Nekoga ko nikad nije lenj bio
Ne mogu da jedem
Ne mogu da spavam
Ne mogu da pričam
Ne mogu
Neću
Ne želim

Možda će mi prijati šetnja
Mračnim ulicama
U društvu duhova
Predaka i potomaka
Da proslavim ubijanje
Još jednog dana

Trebala bih mramorom prekriti lice
Ako me sretnu lutalice
U suton sivi
Pomisliće da hoda
Spomenik živi

Trebala bih mrak mog Sunca
Zavarati žutom ružom
Zabošću je u rever
Neka sija umesto srca

Koliko hladnoće oko mene
A ja gorim
Samoćo vodi me
I oslobodi me
Ako znaš o čemu govorim

Dušanka Milatović