Sagradiću dvoranu od nade i useliću se u nju
Bole me ove hladne senke što po crnim zidovima igraju
Boli me mir odglumljeni
Kad razvučem crtu od uva do uva kao da se smejem
Namaknuću osmeh
Useliću Sunce nade da se malo zgrejem
Smućkaću melem od nade da privijem na rane
Teške prašnjave zastore od paučine
Preseću perorezom što ga držim u levom džepu
Razmaknuću zavesu
Pustiću Mesec da obasja pomrčine
Boli me ova soba sa pogledom na ulicu slepu
Po njoj hodaju duhovi bez srca čekajući nadu
Kao jutarnje narastanje Sunca iza drvene ograde
Dozvaću Boga
Boli me ovaj život bez nade
.
Dušanka Milatovic
Нема коментара:
Постави коментар