MOLITVA

13. септембар 2011. у 14:22

Molitva nije spisak razloga
Zbog kojih jecaju breze
I krvare tužne vrbe
Nad glavama od bronze
Molitva nije kršenje prstiju
Čupanje sede  kose  u nemoći
Nije nabrajanje grehote
Ni uzaludno kucanje
Na teška manastirska vrata
Ni prvi jutarnji hod
Po travi punoj suzne rose
Za vreme tužnog tihog sata
Nije ni pogled u nebeski svod
Sa milion pitanja u očima
Nije ni brojanica
Od slanih bisera sa lica
Molitva je
Kad se sve oko tebe zaustavi
A srce stavi  u ruke da iskrvari
Pa u onu krv što je pretekla sa dlana
Umočiš pero po papiru da zavrišti
Dok duša tiho pišti
Bogu i ljudima kažeš
Sve što te tišti
U pokajanju stojiš
Sa Tvorcem se sasvim spojiš
Molitva je kad na svom dlanu
Umesto srca što si  izvadio
Ugledaš Sunce
Da te ogreje
Da ti se nasmeje
Pa vratiš srce na svoje mesto
I moliš dugo moliš
Da ti u sebi nije tesno

KAD TE NE SANJAM

Kad te ne sanjam
Sve bi noći
Vezala u snop
I pustila gore
Da te zagrle
Bezglasno jecajući
Iz modrog srca
Stegnutog paklenom mašnom

Kad te ne sanjam
I zora mi vonja po zlu
Postajem sebi teška
Oblak crni naleti
Cinično se smešeći
Kao da želi da me podseti
Da te ne mogu voleti
Ako te ne sanjam

Kad te ne sanjam
Noć me lunarnim rukama
Hvata oko vrata
Najmanje jedna zvezda
Umre nevoljena
Iz svevidećeg oka
Poteku suze gatalice
Noćne ptice
Zariju mi kandže u lice
Uz jeziv urlik se budim
I nemam snage za dan
A htela bih makar san
U kojem živiš

CVETANJE DUŠE

Sada kada vreme ne čini ništa
Da se skine patina
Sa dozvoljenih
I zabranjenih sećanja
Dužna sam da umrem iznutra

Lagano
Bez žurbe
U žurbi ću preskočiti poneko svetlo
I zaslepljena mrakom
Neću videti dužinu bekrajne noći

Bolujem
Ali ipak ne koristim
Samoisceliteljske moći
Da lečim ruke od praznine

Napajam se božanskim nektarima

Nestaju granice između mene i sveta
U prostoru praznom venem
Samo mi duša cveta

IMAM SUZU ZA TEBE

Svake noći
U snove mi dođu
Smeđe oči
Zaplove po meni
Ruke meke
U dušu mi zađe
Talasima
Poput reke
Kucne na vrata
Adrese neke
Iz ulice zaboravljenih
Na kuću bez broja
I kao pred sudnje veče
Tiho mi kaže
Laka ti noć dušo moja
Oprosti zbog godina
Propuštenih
Pokri se mrakom
Znaš kako treba
Pokri se dobro
Da ne ozebeš
Imam samo
Suzu za tebe
U boji Neba

USPOMENE

Tamo gde se kolju noć i dan
Zora zarudi bakarno ohola
Duša ne bi da se budi
Telo zadrhti od studi
Po srcu sam noževe pobola

Opet se sećam i predosećam
Uspomene me stižu
Kao gladan lav gutaju sve pred sobom
Sve izmiče
Jedino mi je Nebo bliže

Skrivam se iza drhtavih zastora
Uz pomoć svoje sene
Ne puštam Sunce u sobu
Ni ovaj dan nije za mene

Vratiću se u horizontalu
Slušaću daleki zvuk
Ali zaspati neću
Samo ću rukama pokriti lice
Moje je srce vuk
Što zavija na nebo iznad ravnice

NAŠ JEZIK JE ĆUTANJE

Ja sam zaboravljeni ćup u senovitoj bašti
Stari napukli ćup ispunjen tamom
Ćup bez cveća
Napušteni ćup prepun memle i vlage
Ćup fiksiran za ničiju zemlju
Njegovom prazninom odjekuje večito zbogom
Beskonačno kao eho u pustinji

Oh izvinite ja to govorim o sebi
A koga uopšte još zanima to što sam ničije dete
To što sam ničija žena

Zato ću kopati po sebi
Samo najuporniji tragači idu preko blata do zlata
Zato što mi se plače
Zato što jači slabije tlače
Zato što hodam kroz bele noći putevima nesanice
Zato što se lišavam svih reči koje me more
Da bih mogla zaspati
Zato što ih ne mogu baciti u more

Zatvorena u nametnuto ludilo
Precizno gađam one koji me ceo život lažu
Zato što bi trebalo da znate da sam najozbiljnija kad se smejem
Zato što su mi pomerili um
Zato što su mi podmetnuli drum
Zato što sam se rastajala u svim godišnjim dobima
(neko mrzi samo jesen)
Zato što sam vučica
Zato što ližem rane ne pijem krv
Zato što sam čovek a ne crv

Zato što ću se izvući iz ćupa i sresti vuka
A on će mi reći
Raspleti kosu i lezi tu kraj mene
Naš jezik je ćutanje

ZOVEM SE

Zovem se...
Ne ne zovem se nikako
Dođem kad hoću
Odem kad moram
Imam hiljadu i osamsto šezdeset pet mana
Imam pokidane džepove i napuklo srce
To se ne vidi
Imam plavu kosu i plave oči
To se naravno vidi
Kosu volim da vežem u kiku ili kobileći rep
Ne govorim mnogo i ne govorim često
Ali kad kažem
Bolje da nisam rekla
Oblačim muške košulje
Koristim muške parfeme
I volim da nosim punjene štikle
Volim sve što je punjeno
Punjene patke
Punjene paprike
Punjene ptice
E da
I punjenu Karađorđevu
Praznina me ubi
Zato volim punjeno
Volim i punjeni mesec
Nekad sam radila kao knjigovođa
Volela sam ispunjena konta
I ispunjene ukrštene reči
Uvek sam znala da ih popunim
Kad ne znam lupim slovo
Nema veze što nije tačno
Samo da ne ostanu prazne
Sve to volim
Zbog ove praznine u meni
Ispunjene svetlošću

Dušanka Milatović