Stidim se ponekog osmeha
Kad mu vreme bilo nije
I poneke suze
Kad se moglo radovati
Stidim se što progovorih
A mogla sam ćutati
I što ne rekoh
Kad je trebalo reći
Stidim se što sam ljudima verovala
Još veći stid me je
Što sam i sama ponekad neverna bila
Stidim se što pokazah tužno lice
Još veći stid me je
Što ponekad tugu nisam prepoznala
Mrtvog pogleda na život se stidim
I života u mrtvilu
Svog kukavičluka
I svoje hrabrosti me je stid
Ubi me stid što pored očiju
Neimadoh vid
Jedino čega me nije stid
To je stid
Nad stidom sam svojim zaplakala
Ali ga suze ne opraše
