Ja sam zaboravljeni ćup u senovitoj bašti
Stari napukli ćup ispunjen tamom
Ćup bez cveća
Napušteni ćup prepun memle i vlage
Ćup fiksiran za ničiju zemlju
Njegovom prazninom odjekuje večito zbogom
Beskonačno kao eho u pustinji
Oh izvinite ja to govorim o sebi
A koga uopšte još zanima to što sam ničije dete
To što sam ničija žena
Zato ću kopati po sebi
Samo najuporniji tragači idu preko blata do zlata
Zato što mi se plače
Zato što jači slabije tlače
Zato što hodam kroz bele noći putevima nesanice
Zato što se lišavam svih reči koje me more
Da bih mogla zaspati
Zato što ih ne mogu baciti u more
Zatvorena u nametnuto ludilo
Precizno gađam one koji me ceo život lažu
Zato što bi trebalo da znate da sam najozbiljnija kad se smejem
Zato što su mi pomerili um
Zato što su mi podmetnuli drum
Zato što sam se rastajala u svim godišnjim dobima
(neko mrzi samo jesen)
Zato što sam vučica
Zato što ližem rane ne pijem krv
Zato što sam čovek a ne crv
Zato što ću se izvući iz ćupa i sresti vuka
A on će mi reći
Raspleti kosu i lezi tu kraj mene
Naš jezik je ćutanje
Нема коментара:
Постави коментар