Pišem zato što ne mogu da obuzdam misli, jer mi to čudovište hara u glavi, besni, ljuti se i hoće da izađe. Pisanje je savršen ventil, savršeniji od šetnje u prirodi, od obavljanja bilo kakvih poslova da bi se one skrenule, ili od sagovornika kome možeš sve da ljuljneš u facu ni krivom ni dužnom. Pišem iz očaja. Ima mnogo toga iz prošlosti što je doprinelo mojoj potrebi da pišem.Od kad znam za sebe zapisivala sam misli. Često sam u razgovoru citirala samu sebe a ljudi su mislili da citiram nekog pesnika. Pojma nisu imali da su to moje misli, a ja im nisam objašnjavala ni pravdala se da sam pesnik.Kao da me je bilo sramota.Niko nije znao da pišem osim moje majke. Nailazila je na sveske i spomenare u koje sam beležila svoje misli i čitala je. Posle toga bi s njima založila vatru. Uporno se borila protiv mog pisanja. Ali, avaj, nije joj uspelo. Mnoge misli nisu nikad ni morale biti prenešene na papir, one su ostale zabeležene u mom mozgu, u mojoj duši, kao da su uklesane u kamen, ništa ih nije moglo spaliti ni obrisati.Najviše volim da pišem poeziju. U pesmu možeš da se sakriješ i da se pravdaš...to je samo pesma, a nije, bar da jeste.
Нема коментара:
Постави коментар